Историја саме Градишке издваја се као
Археолошким истраживањима утврђено је да је најстарије језгро Градишке, као насељеног мјеста, простор данашњег парка и болничког круга. Ту су била сва језгра насеља у свим добима. Приликом копања темеља за зграду болице утврђени су археолошки слојеви: праисторијски, антички-римски, рано-средњовјековни, те касно-средњовјековни и турски.
Археолошка налази
Археолошки налази откривани су и на ширем простору града, нпр. остаци римске архитектуре. Римљани су ово мјесто изабрали за једно од својих значајних насеља и веома значајно раскршће двају магистралних римских цеста те као средиште савске римске флоте. То насеље, по свој прилици кастел, спомиње се од 2. – 7. вијека након Христа и то:
- У Птолемејевој Географији из II. вијека спомиње се и на карти је уписано мјесто Serbinon или Serbinum.
- У дјелу Itinerarium Antonini из II – III вијека стоји Servitium.
- На карти званој Tabula Peutingeriana из IV вијека стоји назив Seruitio.
- У дјелу Notitia dignitatum из око 400. г. пише Servitti.
- У дијелу Anonymi Ravennatis Cosmographia из VII – VIII вијека уписано је Serbitium.
Сви наведени облици: Serbinon, Serbinum, Servitium, Seruitio, Servitii, Serbitium односе се на једно мјесто, а то је по научницима, “без двоумљења”, данашња Градишка. Иначе на подручју града Градишка у далекој историјској прошлости најпознатије је Сојеничко праисторијско насеље у мјесту Доња Долина.
Градишка кроз вријеме
Кроз историју
VII в.
По службеној науци заснованој на подацима византијског цара Константина Порфирогенита Срби су овамо стигли у 7. вијеку и то из Полабља. У времену од 7. – 12. вијека Срби су поред раштрканих насеља правили и округла земљана градишца. На кружном средишњем платоу налазило се насеље, углавном дрвене архитектуре, најчешће с кућама у кружном низу. Око тога платоа налазио се дубљи јарак, а око свега земљани округли прстен – насип. У Поткозарју досада је откривено преко 30 таквих градишца. Градишка се први пут посредно спомиње 1295. године (прије 700 година) као “Градишки Брод”, дакле као мјесто гдје се броди = прелази Сава. Осим тога облика спомиње се и само Градишце (Gradische), а 1330. године спомиње се и слободна варош Градишка: libera villa de Gradisca у старосрпској жупи Врбасу. Градишка је, дакле, у средњем вијеку била значајна као пријелаз преко Саве, па се у том смислу најчешће и спомиње, нарочито у 15 – 16. вијеку у вријеме Јајачке бановине и борби с Турцима, кад су Градишка, Дубица и Костајница биле под влашћу српскога деспота Вука Гргуровића.
1535.
Градишка је пала под Турке негдје између 1535. и 1537. године и остала под Турцима све до 1878. године изузевши три краћа периода кад је била под Аустријом (1688.-1693., 1716.-1741. и 1789.-1797.). Била је то прва капетанија у Босни и Херцеговини. Утврда у Градишци је више пута грађена и рушена. Евлија Целебија око 1660. спомиње у Градишци паланку, дакле дрвену тврђаву, док је тек 1767.године саграђен у Градишци, на старом мјесту Сербинона, камени град, којега су Турци назвали Бербир, а који је био рушеван већ 1875. године , како пише Шарл Иријарт. Те тврђаве нестало је посве након 1918.године.
Бербир је био на граници између Турске и Аустро-Угарске. Ту су се водиле тешке борбе све до 1878. године, када је Аустро-Угарска поразила Турску и преузела власт.
1878
Године 1878. Аустро – Угарска је смјенила турску владавину на простору БиХ. Та смјена није имала за посљедицу само смјену власти. Добро организована Аустро – Угарска управа омогућила је да овај простор постане дио Европе.
У намјери да трајно задржи овај простор Аустро – Угарска власт је вршила колонизацију свог становништва. Тако да је 1879. године досељено првих 14 породица из сјеверозападне Њемачке. Те породице су основале ново насеље Vindthorst. Већином су то били Чеси, Пољаци, Италијани и Холанђани. Они су куповали земљу од крајишких ага и бегова по веома ниским цјенама. Од 1879. до 1898. године досељеници су на простору Лијевча поља, које је припадало градишком срезу, формирали шест нових насеља: Нова Топола, Врбашка, Дубраве, Ћелиновац, Трошељи и Миљевачка Козара. Та насеља била су најразвијенија, пошто су досељеници са собом донијели до тада непозната оруђа и машине (гвоздене плугове, дрљаче, коњске косачице), као и нове културе (јагоде, ситно поврће, винову лозу, дјетелину, уљану репицу), и најпродуктивније пасмине стоке.
1911
На развој овог простора утицале су многе промјене. Најспорије промјене дешавале су се у аграру. Споро се укидао спахијски систем. Феудални систем и обавезе кметова укинуте су тек 1911. године. Крај XIX и почетак XX вијека окарактерисало је и постепено исељавање муслиманског становништва у Турску и досељавање хришћанског становништва. Тиме је знатно измјењена етничка структура овог простора.
У цјелини гледано Аустро – Угарска је извршила први детаљни попис становништва, премјеравање и мелиоризацију земљишта, модернизовала и интензивирала пољопривредну производњу, трговину, занатство, саобраћајну повезаност, посебно правац Бања Лука – Градишка, којим се преко Саве БиХ везала са Аустро – Угарском. На културном плану вршене су промјене отварањем нових школа.
Послије Првог свјетског рата и стварања краљевине Југославије 1918. године град Градишка је наставила постепен развој слиједећи започете промјене из времена Аустро – Угарске. Овај простор и даље остаје првенствено аграрни крај. Примитивну пољопривреду постепено замјењује модернија која није базирана само на задовољавању власитих потреба, већ и на преради производа и њиховој продаји. Градишка је била централно насеље које је становништву пружало административне, трговачке, занатске, основне просветне и здравствене услуге.
1941
Други свјетски рат (1941 – 1945) довео је до великог демографског и материјалног пустошења, посебно у поткозарском крају. У том периоду страдало је више од 11.500 људи у логорима Јасеновац, Стара Градишка и Млака.
1945
Послије Другог свјетског рата, у вријеме обнове земље и социјалистичке изградње, простор града Градишка доживио је потпуну економску и друштевну трансформацију. Организоване су и три задруге: столарска, кројачка и обућарска. Временом ове задруге прерастају у велике фабрике и предузећа. Долази до изградње нових улица и насеља, те се развија низ објеката стамбеног, просветног, трговачког, саобраћајног и сличног карактера.
Данас Градишка поприма обрисе модерне и урбане средине у којој је створена општа клима и расположење за успјешно дјеловање и коришћење свих могућности у области развоја.
Демографија
У посљедњој деценији 20. вијека већина општина и градова у Републици Српској је захваћена демографском стагнацијом и депопулацијом, која je посљедица промјена у природном, миграционом и структурном обиљежју становништва узрокована минулим ратним дешавањима. По попису становништва из 1991. године, Градишка је имала 59.974 становника, док према резултатима Пописа становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској и БиХ, проведеног 2013. године на територији Републике Српске, на подручју града Градишка живи 49.196 становника.
Кретање броја становника
Извор: Просторни план општине Градишка 2005-2020. година и резултати пописа 2013. године
У посматраном периоду број становника града Градишка континуирано је растао до 1991. године, а од 1993. године долази до драстичног пада, који је првенствено посљедица ратних миграција.
Повећање броја становника у периоду 1997. – 2003. година настало је првенствено захваљујући досељавању становништва. Збирни подаци о природном и механичком кретању становништва показују да је Градишка у периоду 2007– 2010. година, по основу ова два регистрована показатеља, изгубила 716 становника.
У циљу повећaња природног прираштаја и броја становника, у јуну 2012. године израђен је документ, којим се предлажу мјере локалне популационе политике.
Геостратешки положај
Град Градишка се налази на западном дијелу Републике Српске и захвата њен сјеверни централни дио. Састоји се од низијског дијела Лијевча поља, побрђа сјеверног дијела Поткозарја и мањег планинског дијела Козаре и Просаре.
Број становника: 51.727
Површина: 762 km2
Густина насељености: 78 стан./km2
Својим сјеверним дијелом наслања се на десну обалу ријеке Саве, дужином 58,78 km што
је и државна граница са Републиком Хрватском, која је од 01. јула 2013. године пуноправна чланица Европске Уније.
У Градишци се налази један од најзначајнијих међународних граничних прелаза за путнички и теретни саобраћај у Републици Српској. Директни излаз на ријеку Саву, природна отвореност „савским коридором“ на исток и запад и отвореност кроз планинско залеђе на југ према Јадранском мору, дају Градишци веома повољан саобраћајно-географски положај. Овакав интер-регионални значај овом простору даје важну транзитну функцију. Преко територије града Градишка прелази значајна саобраћајница према Републици Хрватској: Бања Лука – Градишка – Окучани (спој на аутопут Загреб – Београд).
У новембру 2011. године је отворена друга дионица аутопута Бања Лука – Градишка (од Маховљана до Градишке), укупне дужине 26,5 километара. Овај аутопут осигурао је бољу везу са аутопутом Загреб-Београд, а тиме и Европом. Са овим аутопутом спојен је и аутопут, Добој – Бањалука, чиме се побољшала веза и са источним дијеловима Републике Српске. Међународни аеродром Бањалука је удаљен 31 km, а међународни аеродром Загреб 130 км.
Рељеф
Простор града Градишка припада двјема различитим рељефним цјелинама. Западни и југозападни дио припада брдско – планинском крају Просаре и Козаре, а сјеверни и сјеверозападни чини пространа раван Лијевча поља. Источни дио подручја града представља заравњену наплавину Лијевче поља. Лијевче поље је раван која је благо нагнута према ријекама Сави и Врбасу са надморском висином од 90 до 100 m. Најнижа тачка је на ријеци Сави, источно од насеља Орубица и износи 89 метара. Највиша тачка се налази на планини Козари и износи 863 метра.
Географски положај овог простора, са рељефом који га на сјеверу широко отвара континенталним утицајима, а са југозапада и истока изолује обронцима Козаре и Мотајице, има одлучујући утицај на климатске услове. Ово му даје умјерено континенталну климу. Подручје града добија негдје око 800 mm2 падавина. На брежуљкасто – брдским просторима Просаре и Поткозарја налазе се притоке ријеке Саве: Јабланица, Врбашка и Лубина, док су бивше притоке Јурковица, Борна и Осорна каналима преусмјерене у друге токове (Јурковица према Јабланици, а Борна и Осорна према Врбасу).
Природни ресурси
Пољопривредно и грађевинско земљиште
У структури земљишта града Градишка пољопривредно земљиште заузима 65,95%, а шуме 27,45%. То су два кључна природна ресурса на којима ова локална заједница базира свој развој. Од укупне површине земљишта од 76.173ha пољопривредно заузима 50.238ha, шуме 20.908ha, а непољопривредно земљиште 5.027 ha.
Обрадиво земљиште, односно оранице заједно са ливадама, чине око 92,54% укупног пољопривредног земљишта или 46.491 ha, док пашњаци заузимају 6,83% или 3.433 ha, а трстици 0,63% или 314 ha.
ИЗВОР: ГРАД ГРАДИШКА, ОДЈЕЉЕЊЕ ЗА ПОЉОПРИВРЕДУ И РУРАЛНИ РАЗВОЈ – РУГИП ПЈ ГРАДИШКА
Велике површине пољопривредног и обрадивог земљишта (5.11% пољопривредног земљишта и 5.66% обрадивих површина Републике Српске), дугогодишње искуство у бављењу пољопривредном производњом и релативно добар тренд развоја у послијератном периоду, утицали су да град Градишка буде подручје са развијеном пољопривредном производњом и потенцијалима за њен даљи интезиван развој.
Шуме
Историјски гледано град Градишка има дугу традицију бављења шумарством. Још крајем XIX вијека Aустроугарска је почела са експлоатацијом дрвета на овом подручју. Значај шума на простору града Градишка је велики и огледа се у сљедећем: дрво као сировина има велики значај за дрвну индустрију, шуме утичу на регулацију климе, штите замљиште од ерозије, а имају и велику туристичко-рекреативну вриједност.
Шуме и шумска земљишта чине око 27,5% укупног земљишта града Градишка, а просјечни годишњи прираст дрвне масе износи око 150.000 m3, док је просјечни годишњи етат око 100.000 m3. На подручју града је развијена примарна (производња резане грађе) и финална прерада дрвета (производња намјештаја).
На бази овог природног ресурса развила се дрво-прерађивачка индустрија са различитим нивоом прераде дрвета. Дрво-прерађивачка индустрија је најстарија индустријска грана на подручју града Градишка. Прва пилана изграђена је 1855. године у Горњим Подградцима.
Шумско газдинство „Градишка” управља и газдује са 15293,40 ha шумске површине, a преосталим шумским површинама од 6643,23 ha управљају и газдују приватни власници шума.
Географско – саобраћајни положај
Због свог географског положаја и постојећих главних саобраћајница, град Градишка има веома повољан географско-саобраћајни положај. Територијом града пролази више магистралних путева: магистрални пут М16 Бањалука – Градишка, магистрални пут М14.1 Србац – Нова Топола, магистрални пут М14.1 Градишка –Козарска Дубицa, као и више регионалних, локалних и некатегорисаних путева.
У новембру 2011. године је отворена друга дионица аутопута Бања Лука – Градишка (од Маховљана до Градишке), укупне дужине 26,5 километара. Овај аутопут ће омогућити бољу везу са аутопутом Загреб-Београд, а тиме и Европом.
Градишка не може користити предности комбинованог транспорта (друмски – жељезнички – водни) због непостојања пруге Бања Лука – Градишка и луке Градишка са пратећом инфраструктуром.
Пруга и лука биле су предвиђене Просторним планом бивше Босне и Херцеговине и Републике Српске. Задњим измјенама просторног плана Републике Српске које су усвојене у априлу ове године одустало се од изградње пруге нормалног колосијека.
Овај ресурс даје предност за транспорт робе и путника чиме би се омогућио развој прехрамбене и неких других индустрија.
Воде
Чиста вода је важан ресурс с којим располаже град Градишка. Испод Лијевча поља, према мишљењу стручњака постоје значајне резерве чисте, питке воде. Имајући у виду брзину којом се смањују глобалне залихе питке воде од посебне је важности да се у будућим развојним токовима овај ресурс узме у обзир. У том смислу неопходна је снажнија и активнија заштита акваторија на простору нашег града.
Сливно подручје града Градишка чине сливно подручје ријеке Саве и њених притока на површини од 657,7 km2 (86,31%) и слив ријеке Врбас на површини од 104,3 km2 (13,69%). Већи ријечни токови на подручју града су Јабланица (са притокама Писарић, Бајновац, Буковица, Љутава, Врбашка, Трнова, Лубина, Јурковица, и др.) који спроводе површинске воде са Козаре и Просаре у ријеку Саву, а Осорна са Борном преко канала одводи воду у Врбас и језеро Бардачу.
Према стартешком документу „Развој и изградња иригационих система на подручјима града Градишка и града Лакташи“ предвиђено је да се престане са кориштењем подземних залиха воде Лијевча поља и проблем наводњавања ријеши изградњом намјенских акумулација за иригације на ријечним сливовима Јурковице, Лубине, Врбашке, Јабланице и Турјанице. Изградњом ових намјенских акумулација, обезбиједила би се укупна запремина акумулације од 45,913 милиона m3 и обезбједила вода за наводњавање до 11.000hа иригационих провршина.
Рудно богатство
Подручје града Градишка изграђују разноврсне стијене које су носиоци више врста минералних сировина. Досадашња истраживања показала су да на овом простору постоји угаљ, цигларске глине, технички грађевински камен, затим појаве кварца, бакарних и живиних минерализација, те архитектонски украсни камен и друго. Цигларске глине налазе се у дијелу алувијалних наслага на локалитету Бок Јанковац, гдје се организовано експлоатишу. Технички грађевински камен – дијабаз налази се на више локалитета на подручју Козаре. Највећи масив у реону Трнова – Вучијак експлоатише се организовано. Организована експлоатација пијеска и шљунка обавља се и у кориту ријеке Саве.
- + Историја Градишке
-
Историја саме Градишке издваја се као
Археолошким истраживањима утврђено је да је најстарије језгро Градишке, као насељеног мјеста, простор данашњег парка и болничког круга. Ту су била сва језгра насеља у свим добима. Приликом копања темеља за зграду болице утврђени су археолошки слојеви: праисторијски, антички-римски, рано-средњовјековни, те касно-средњовјековни и турски.
Археолошка налази
Археолошки налази откривани су и на ширем простору града, нпр. остаци римске архитектуре. Римљани су ово мјесто изабрали за једно од својих значајних насеља и веома значајно раскршће двају магистралних римских цеста те као средиште савске римске флоте. То насеље, по свој прилици кастел, спомиње се од 2. – 7. вијека након Христа и то:
- У Птолемејевој Географији из II. вијека спомиње се и на карти је уписано мјесто Serbinon или Serbinum.
- У дјелу Itinerarium Antonini из II – III вијека стоји Servitium.
- На карти званој Tabula Peutingeriana из IV вијека стоји назив Seruitio.
- У дјелу Notitia dignitatum из око 400. г. пише Servitti.
- У дијелу Anonymi Ravennatis Cosmographia из VII – VIII вијека уписано је Serbitium.
Сви наведени облици: Serbinon, Serbinum, Servitium, Seruitio, Servitii, Serbitium односе се на једно мјесто, а то је по научницима, “без двоумљења”, данашња Градишка. Иначе на подручју града Градишка у далекој историјској прошлости најпознатије је Сојеничко праисторијско насеље у мјесту Доња Долина.
Градишка кроз вријеме
Кроз историју
VII в.
По службеној науци заснованој на подацима византијског цара Константина Порфирогенита Срби су овамо стигли у 7. вијеку и то из Полабља. У времену од 7. – 12. вијека Срби су поред раштрканих насеља правили и округла земљана градишца. На кружном средишњем платоу налазило се насеље, углавном дрвене архитектуре, најчешће с кућама у кружном низу. Око тога платоа налазио се дубљи јарак, а око свега земљани округли прстен – насип. У Поткозарју досада је откривено преко 30 таквих градишца. Градишка се први пут посредно спомиње 1295. године (прије 700 година) као “Градишки Брод”, дакле као мјесто гдје се броди = прелази Сава. Осим тога облика спомиње се и само Градишце (Gradische), а 1330. године спомиње се и слободна варош Градишка: libera villa de Gradisca у старосрпској жупи Врбасу. Градишка је, дакле, у средњем вијеку била значајна као пријелаз преко Саве, па се у том смислу најчешће и спомиње, нарочито у 15 – 16. вијеку у вријеме Јајачке бановине и борби с Турцима, кад су Градишка, Дубица и Костајница биле под влашћу српскога деспота Вука Гргуровића.
1535.
Градишка је пала под Турке негдје између 1535. и 1537. године и остала под Турцима све до 1878. године изузевши три краћа периода кад је била под Аустријом (1688.-1693., 1716.-1741. и 1789.-1797.). Била је то прва капетанија у Босни и Херцеговини. Утврда у Градишци је више пута грађена и рушена. Евлија Целебија око 1660. спомиње у Градишци паланку, дакле дрвену тврђаву, док је тек 1767.године саграђен у Градишци, на старом мјесту Сербинона, камени град, којега су Турци назвали Бербир, а који је био рушеван већ 1875. године , како пише Шарл Иријарт. Те тврђаве нестало је посве након 1918.године.
Бербир је био на граници између Турске и Аустро-Угарске. Ту су се водиле тешке борбе све до 1878. године, када је Аустро-Угарска поразила Турску и преузела власт.
1878
Године 1878. Аустро – Угарска је смјенила турску владавину на простору БиХ. Та смјена није имала за посљедицу само смјену власти. Добро организована Аустро – Угарска управа омогућила је да овај простор постане дио Европе.
У намјери да трајно задржи овај простор Аустро – Угарска власт је вршила колонизацију свог становништва. Тако да је 1879. године досељено првих 14 породица из сјеверозападне Њемачке. Те породице су основале ново насеље Vindthorst. Већином су то били Чеси, Пољаци, Италијани и Холанђани. Они су куповали земљу од крајишких ага и бегова по веома ниским цјенама. Од 1879. до 1898. године досељеници су на простору Лијевча поља, које је припадало градишком срезу, формирали шест нових насеља: Нова Топола, Врбашка, Дубраве, Ћелиновац, Трошељи и Миљевачка Козара. Та насеља била су најразвијенија, пошто су досељеници са собом донијели до тада непозната оруђа и машине (гвоздене плугове, дрљаче, коњске косачице), као и нове културе (јагоде, ситно поврће, винову лозу, дјетелину, уљану репицу), и најпродуктивније пасмине стоке.
1911
На развој овог простора утицале су многе промјене. Најспорије промјене дешавале су се у аграру. Споро се укидао спахијски систем. Феудални систем и обавезе кметова укинуте су тек 1911. године. Крај XIX и почетак XX вијека окарактерисало је и постепено исељавање муслиманског становништва у Турску и досељавање хришћанског становништва. Тиме је знатно измјењена етничка структура овог простора.
У цјелини гледано Аустро – Угарска је извршила први детаљни попис становништва, премјеравање и мелиоризацију земљишта, модернизовала и интензивирала пољопривредну производњу, трговину, занатство, саобраћајну повезаност, посебно правац Бања Лука – Градишка, којим се преко Саве БиХ везала са Аустро – Угарском. На културном плану вршене су промјене отварањем нових школа.
Послије Првог свјетског рата и стварања краљевине Југославије 1918. године град Градишка је наставила постепен развој слиједећи започете промјене из времена Аустро – Угарске. Овај простор и даље остаје првенствено аграрни крај. Примитивну пољопривреду постепено замјењује модернија која није базирана само на задовољавању власитих потреба, већ и на преради производа и њиховој продаји. Градишка је била централно насеље које је становништву пружало административне, трговачке, занатске, основне просветне и здравствене услуге.
1941
Други свјетски рат (1941 – 1945) довео је до великог демографског и материјалног пустошења, посебно у поткозарском крају. У том периоду страдало је више од 11.500 људи у логорима Јасеновац, Стара Градишка и Млака.
1945
Послије Другог свјетског рата, у вријеме обнове земље и социјалистичке изградње, простор града Градишка доживио је потпуну економску и друштевну трансформацију. Организоване су и три задруге: столарска, кројачка и обућарска. Временом ове задруге прерастају у велике фабрике и предузећа. Долази до изградње нових улица и насеља, те се развија низ објеката стамбеног, просветног, трговачког, саобраћајног и сличног карактера.
Данас Градишка поприма обрисе модерне и урбане средине у којој је створена општа клима и расположење за успјешно дјеловање и коришћење свих могућности у области развоја.
- + Демографија
-
Демографија
У посљедњој деценији 20. вијека већина општина и градова у Републици Српској је захваћена демографском стагнацијом и депопулацијом, која je посљедица промјена у природном, миграционом и структурном обиљежју становништва узрокована минулим ратним дешавањима. По попису становништва из 1991. године, Градишка је имала 59.974 становника, док према резултатима Пописа становништва, домаћинстава и станова у Републици Српској и БиХ, проведеног 2013. године на територији Републике Српске, на подручју града Градишка живи 49.196 становника.
Кретање броја становника
Извор: Просторни план општине Градишка 2005-2020. година и резултати пописа 2013. године
У посматраном периоду број становника града Градишка континуирано је растао до 1991. године, а од 1993. године долази до драстичног пада, који је првенствено посљедица ратних миграција.
Повећање броја становника у периоду 1997. – 2003. година настало је првенствено захваљујући досељавању становништва. Збирни подаци о природном и механичком кретању становништва показују да је Градишка у периоду 2007– 2010. година, по основу ова два регистрована показатеља, изгубила 716 становника.
У циљу повећaња природног прираштаја и броја становника, у јуну 2012. године израђен је документ, којим се предлажу мјере локалне популационе политике.
- + Геостратешки положај
-
Геостратешки положај
Град Градишка се налази на западном дијелу Републике Српске и захвата њен сјеверни централни дио. Састоји се од низијског дијела Лијевча поља, побрђа сјеверног дијела Поткозарја и мањег планинског дијела Козаре и Просаре.
Број становника: 51.727
Површина: 762 km2
Густина насељености: 78 стан./km2Својим сјеверним дијелом наслања се на десну обалу ријеке Саве, дужином 58,78 km што
је и државна граница са Републиком Хрватском, која је од 01. јула 2013. године пуноправна чланица Европске Уније.У Градишци се налази један од најзначајнијих међународних граничних прелаза за путнички и теретни саобраћај у Републици Српској. Директни излаз на ријеку Саву, природна отвореност „савским коридором“ на исток и запад и отвореност кроз планинско залеђе на југ према Јадранском мору, дају Градишци веома повољан саобраћајно-географски положај. Овакав интер-регионални значај овом простору даје важну транзитну функцију. Преко територије града Градишка прелази значајна саобраћајница према Републици Хрватској: Бања Лука – Градишка – Окучани (спој на аутопут Загреб – Београд).
У новембру 2011. године је отворена друга дионица аутопута Бања Лука – Градишка (од Маховљана до Градишке), укупне дужине 26,5 километара. Овај аутопут осигурао је бољу везу са аутопутом Загреб-Београд, а тиме и Европом. Са овим аутопутом спојен је и аутопут, Добој – Бањалука, чиме се побољшала веза и са источним дијеловима Републике Српске. Међународни аеродром Бањалука је удаљен 31 km, а међународни аеродром Загреб 130 км.
Рељеф
Простор града Градишка припада двјема различитим рељефним цјелинама. Западни и југозападни дио припада брдско – планинском крају Просаре и Козаре, а сјеверни и сјеверозападни чини пространа раван Лијевча поља. Источни дио подручја града представља заравњену наплавину Лијевче поља. Лијевче поље је раван која је благо нагнута према ријекама Сави и Врбасу са надморском висином од 90 до 100 m. Најнижа тачка је на ријеци Сави, источно од насеља Орубица и износи 89 метара. Највиша тачка се налази на планини Козари и износи 863 метра.
Географски положај овог простора, са рељефом који га на сјеверу широко отвара континенталним утицајима, а са југозапада и истока изолује обронцима Козаре и Мотајице, има одлучујући утицај на климатске услове. Ово му даје умјерено континенталну климу. Подручје града добија негдје око 800 mm2 падавина. На брежуљкасто – брдским просторима Просаре и Поткозарја налазе се притоке ријеке Саве: Јабланица, Врбашка и Лубина, док су бивше притоке Јурковица, Борна и Осорна каналима преусмјерене у друге токове (Јурковица према Јабланици, а Борна и Осорна према Врбасу).
- + Природни ресурси
-
Природни ресурси
Пољопривредно и грађевинско земљиште
У структури земљишта града Градишка пољопривредно земљиште заузима 65,95%, а шуме 27,45%. То су два кључна природна ресурса на којима ова локална заједница базира свој развој. Од укупне површине земљишта од 76.173ha пољопривредно заузима 50.238ha, шуме 20.908ha, а непољопривредно земљиште 5.027 ha.
Обрадиво земљиште, односно оранице заједно са ливадама, чине око 92,54% укупног пољопривредног земљишта или 46.491 ha, док пашњаци заузимају 6,83% или 3.433 ha, а трстици 0,63% или 314 ha.
ИЗВОР: ГРАД ГРАДИШКА, ОДЈЕЉЕЊЕ ЗА ПОЉОПРИВРЕДУ И РУРАЛНИ РАЗВОЈ – РУГИП ПЈ ГРАДИШКА
Велике површине пољопривредног и обрадивог земљишта (5.11% пољопривредног земљишта и 5.66% обрадивих површина Републике Српске), дугогодишње искуство у бављењу пољопривредном производњом и релативно добар тренд развоја у послијератном периоду, утицали су да град Градишка буде подручје са развијеном пољопривредном производњом и потенцијалима за њен даљи интезиван развој.
Шуме
Историјски гледано град Градишка има дугу традицију бављења шумарством. Још крајем XIX вијека Aустроугарска је почела са експлоатацијом дрвета на овом подручју. Значај шума на простору града Градишка је велики и огледа се у сљедећем: дрво као сировина има велики значај за дрвну индустрију, шуме утичу на регулацију климе, штите замљиште од ерозије, а имају и велику туристичко-рекреативну вриједност.
Шуме и шумска земљишта чине око 27,5% укупног земљишта града Градишка, а просјечни годишњи прираст дрвне масе износи око 150.000 m3, док је просјечни годишњи етат око 100.000 m3. На подручју града је развијена примарна (производња резане грађе) и финална прерада дрвета (производња намјештаја).
На бази овог природног ресурса развила се дрво-прерађивачка индустрија са различитим нивоом прераде дрвета. Дрво-прерађивачка индустрија је најстарија индустријска грана на подручју града Градишка. Прва пилана изграђена је 1855. године у Горњим Подградцима.
Шумско газдинство „Градишка” управља и газдује са 15293,40 ha шумске површине, a преосталим шумским површинама од 6643,23 ha управљају и газдују приватни власници шума.
Географско – саобраћајни положај
Због свог географског положаја и постојећих главних саобраћајница, град Градишка има веома повољан географско-саобраћајни положај. Територијом града пролази више магистралних путева: магистрални пут М16 Бањалука – Градишка, магистрални пут М14.1 Србац – Нова Топола, магистрални пут М14.1 Градишка –Козарска Дубицa, као и више регионалних, локалних и некатегорисаних путева.
У новембру 2011. године је отворена друга дионица аутопута Бања Лука – Градишка (од Маховљана до Градишке), укупне дужине 26,5 километара. Овај аутопут ће омогућити бољу везу са аутопутом Загреб-Београд, а тиме и Европом.
Градишка не може користити предности комбинованог транспорта (друмски – жељезнички – водни) због непостојања пруге Бања Лука – Градишка и луке Градишка са пратећом инфраструктуром.
Пруга и лука биле су предвиђене Просторним планом бивше Босне и Херцеговине и Републике Српске. Задњим измјенама просторног плана Републике Српске које су усвојене у априлу ове године одустало се од изградње пруге нормалног колосијека.
Овај ресурс даје предност за транспорт робе и путника чиме би се омогућио развој прехрамбене и неких других индустрија.
Воде
Чиста вода је важан ресурс с којим располаже град Градишка. Испод Лијевча поља, према мишљењу стручњака постоје значајне резерве чисте, питке воде. Имајући у виду брзину којом се смањују глобалне залихе питке воде од посебне је важности да се у будућим развојним токовима овај ресурс узме у обзир. У том смислу неопходна је снажнија и активнија заштита акваторија на простору нашег града.
Сливно подручје града Градишка чине сливно подручје ријеке Саве и њених притока на површини од 657,7 km2 (86,31%) и слив ријеке Врбас на површини од 104,3 km2 (13,69%). Већи ријечни токови на подручју града су Јабланица (са притокама Писарић, Бајновац, Буковица, Љутава, Врбашка, Трнова, Лубина, Јурковица, и др.) који спроводе површинске воде са Козаре и Просаре у ријеку Саву, а Осорна са Борном преко канала одводи воду у Врбас и језеро Бардачу.
Према стартешком документу „Развој и изградња иригационих система на подручјима града Градишка и града Лакташи“ предвиђено је да се престане са кориштењем подземних залиха воде Лијевча поља и проблем наводњавања ријеши изградњом намјенских акумулација за иригације на ријечним сливовима Јурковице, Лубине, Врбашке, Јабланице и Турјанице. Изградњом ових намјенских акумулација, обезбиједила би се укупна запремина акумулације од 45,913 милиона m3 и обезбједила вода за наводњавање до 11.000hа иригационих провршина.
Рудно богатство
Подручје града Градишка изграђују разноврсне стијене које су носиоци више врста минералних сировина. Досадашња истраживања показала су да на овом простору постоји угаљ, цигларске глине, технички грађевински камен, затим појаве кварца, бакарних и живиних минерализација, те архитектонски украсни камен и друго. Цигларске глине налазе се у дијелу алувијалних наслага на локалитету Бок Јанковац, гдје се организовано експлоатишу. Технички грађевински камен – дијабаз налази се на више локалитета на подручју Козаре. Највећи масив у реону Трнова – Вучијак експлоатише се организовано. Организована експлоатација пијеска и шљунка обавља се и у кориту ријеке Саве.